Potrebno je snimiti 500 filmova poput „Balkanske međe“ kako Srbi nikada ne bi zaboravili strahotu koju su doživeli za vreme bombardovanja 1999 – Emir Kusturica

Proleće 1999. i da hoću, ne mogu da zaboravim. “Milosrdni anđeo”, koji su nam servirali saveznici, pojačani protivnicima, iz dva Velika rata, bio je nezaboravno iskustvo, obojeno đavoljim bojama u svim nijansama. U pravu je Kusta, kada kaže da bi trebalo snimiti more filmova, da ostane zapisano za sva vremena. Ali…

Kod nas ti je to ALI uvek značajnije i preče od svega što stoji ispred. Sami su se naši preci trudili da satru sećanja na silne junačka dela, pobede, stradanja. O prvom Velikom ratu i žrtvi jednog celog naroda, baš Srbin najmanje zna. Nacionalno sećanje na Solunce je zbrisano dugim zabijanjem glave u pesak komunizma, gde je biti Srbin, slaviti krsnu slavu i verovati u Boga, pravoslavnog, bilo izdaja SFRJ, naroda i narodnosti. Zato sada, kroz romansirane TV serije o kraljevskim dinastijama, tek polako brojne generacije stiču predstavu o tome ko su nam bili preci. A, ko je bio drug Stari…

Samo 100 godina smo čekali na prve filmske kadrove Prvog svetskog rata. One iz Drugog, nagledali smo se u odsjaju petokrake. Pola Holivuda ih nam je serviralo. U učenju istorije, niko rođen od 1945. do 1980. i neke, ne može da pomogne današnjoj deci. Nije ista kao ona što smo mi bubali. Ni u Bukvaru nema Jožinog sankanja u koritu…

Provlačila se tema bombardovanja 1999. na velikom platnu kroz mnoga ostvarenja, ali svako je na svoju ruku bilo pečat dnevnopolitičkih planova. Tako je to u umetnosti, ko plati… Baš ti političari, nekako su indigovani iz epohe “Milosrdnog anđela”. Bde nad nama i posle dve decenije, kao da se tada ništa nije dogodilo. Kao da nisu na plećima imali teret odgovornosti za izbrisane generacije, izgubljene živote, invalide i grupne emocionalne traume jednog naroda, koga krasi zajednička osobina, da mu sećanje seže samo tri dana unazad.

Zato i postoji ono ALI. O kome da prave filmove? Možda o generacijama 1970, 1971, 1972. i 1973. koje su taman stasale za puške na svim stranama za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni? Možda o momcima rođenim 1978. ili 1979. godine, okosnici odbrane Kosova i Metohije 1999, potpomognutim veteranima prošlih ratova rođenim iste dekade kada i oni? Teško! Te generacije su ALI, jer su odavno precrtane. Možda će neko da snimi sva njihova stradanja, romansirano, negde za nekih još 80 godina, kada pare za kulturne projekte “Milosrdnog anđela” budu dale države koje su u njemu učestvovale te 1999. I tada će da nam budu servirane romansirane priče, samo ne verujem da će se mnogo njih tada uopšte osećati potomkom jednog naroda koji je dva Velika rata izneo na svojim plećima. Pa, i viljušku Cara Dušana retko ko od nas spomene danas…

Zato ne želim da budem to ALI! Želim da pamtim i Sloveniju, i Hrvatsku, i Bosnu, i to bombardovanje 1999, kada sam pre nepune 26. godine drugi put oblačio uniformu. Želim da se setim svih onih drugara sa kojima sam odrstao, a nisam imao šansu da popijem piće sa njima otkako zarađujem, jer su poginuli, umrli ili se iselili iz zemlje. Želim da neko pročita, vidi te priče, jer samo tako nemilosrdni đavoli, koji su nam sve servirali, nikada neće da budu zaboravljeni.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s