Dvolične osobe mogu da okreću listova koliko hoće,
ali rukopis im uvek ostaje isti…

Koja je granica koju ne biste prešli? Koja je granica našeg egzistencijalnog opstanka na ovim prostorima? Nekome su ratovi bili previše, drugima sankcije, nekome tušta i tma kriminala, pa čuveno bombardovanje. Zbog Tita, Slobe i svih onih pređašnjih i potonjih vlastodržaca milioni ljudi sa ovih prostora pojačali su raznorazne evropske i prekookenaske zemlje.

Ja sam od onih zadrtih. Uhvatio sam se za šljivu i ne puštam. Nije da nisam imao pozive, ni prilike da krenem tamo negde trbuhom za kruhom. Bilo je blizinskih i onih skupih, daljinskih poziva. Ali i dalje želim da verujem kao i Foks Molder, da ima nade za nas koji ostajemo ovde.

Kako godine prolaze i granica koju povlačim postaje sve čvršća. Dokle god mogu da priuštim sebi kafu Jakobs kremu i toalet papir Ceva sa mirisom breskve, ne moram da se pakujem. Znači, paljba kad nema za kremicu i breskvicu.

Da prostite, volim kad mi guzica miriše na breskvu, a bez kafe ne mogu redovno u WC… Iako se naši vlastodršci godinama trude da nam baš olakšaju odlazak u WC. Od njihovih izjava ili dobiješ proliv ili nezadrživi nagon za povraćanjem, ali kod mene to ne pali. Izgleda da sam oguglao sa godinama. Zato su mi ove dve stvarčice neophodne za život. Zato su baš one ta, moja granica.

A zašto onda već nisam otišao, kada je bilo dana da se pokolebam zbog cena ta dva artikla. Dana kada sam se pitao da li uopšte da ih ubacim u korpu?

Nisam, zato što sam ih ubacio i kupio i verovao da ću to uvek sebi moći da priuštim, ma ko da se nalazio na vlasti i ma ko da je lagao o presvetloj budućnost koja dolazi. Sve njihove tirade ne mogu da unište onog Moldera u meni: Hoću da verujem!!!

Zar naš narod nema izreku: Ničija nije do zore gorela? Ali ima i onu: Sjaši Kurta da uzjaši Murta… Pa, u koju bre da verujemo? E, dok pokušavate da rešite tu, narodnu zavrzlamu, za to vreme isti likovi se već decenijama vrte po TV. Lamentiraju teorije od proizvodnje kiselog kupusa, do asfaltiranja meseca. I sve kao da znaju o čemu pričaju, a trude se da sve što im izleti iz usta proleti taman ispod radara istine…

Bivši komunisti, sada demokrate, bivši radikalni desničari, sada evropejci, bivše demokrate, sada u srpskim nacionalnim nošnjama… Nikad kraja promenama i presvlačenju dresova. Utrkuju se ko će bolje uslove da ponudi gospodarima iz inostranstva punih džepova para.

Pa, kad se te pare preliju u Srbiju, onda svi ima da živimo k’o bogovi. A, od tih obećanja prođoše decenije. A svi ti naši presvlakači dresova sve podgojeniji, u sve boljim kolima, sa sve debljim bankovnim računima. Ali propovedi ne prestaju. Tako nam propovedaju da su plate kod nas vrhunske, da nezaposlenost opada, da cene ne rastu. Da bre, svi mi nezahvalnici, živimo u Raju, a tražimo leba preko pogače.

I obožavam kad neko sa ko zna koliko platom, priča o minimalcu koji je dovoljan za život, kada neko koga službeni vozač pod pratnjom vozi po gradu, kaže da je cena krate u gradskom prevozu sjajna i da sve funkcioniše besprekorno. Kada neko ko nikada ne kroči u prodavnicu kaže kako je sve jevtino. Kada neko, ko živi na Dedinju, u ulicama koje su konstantno pod policijskim nadzorom, kaže da nam je super, a ne vidi more onih koji po kontejnerima traže koricu hleba.

Obožavam tu dvoličnost. Obožavam to kada oni što sve pokradoše, pričaju o poštenju. Ima naš narod i za to izreku: Ko o čemu, kurva o poštenju…

A, ja, i dalje hoću da verujem! I kupujem kremicu i breskvicu, nema veze što možda neću da večeram. Bolje je za liniju…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s